Ava jade, odoše poklade
i onako mi nestalo pomade.
Čista srida donela mi jida
tri marame, sve tri poderane.

Ovo su bećarci koji su se na salašima u okolici Sombora pjevali na poklade, na pokladni utorak, prije Čiste srijede i korizme. A korizma je bilo vrijeme posta, molitve, brančeva. Vrijeme priprava za Uskrs - korizme u Koćevima i Nenadiću prisjeća se Katarina Firanj.

Čista srida

Pokladno veselje, slavlje, jilo i piće trajalo je do utorka, a onda je počimala post. Na Čistu sridu obavezno se pravila pogača beskvasna, a ako je bilo dice u kući mećalo se malo kvasca da bi bila ukusnija. U staro vrime, sićam se priča moje majke, na Čistu sridu oni su se sušili, a to znači da su cili dan proveli na beskvasnoj pogači i vodi.

Na Čistu sridu išlo se u crkvu na pepelisanje. Išo je ko je mogo, uglavnom muški svit. Žene su ostajale na salašima i nakon što su završile svoje poslove laćale su se pranja i ribanja sudi. U staro vrime bilo je puno cripani lonaca, ćupica i sve se to iskuvavalo u lušiji od pepela, ribale su se daske, oklagije, naćve, varjače, pepelisalo se (čistilo) od masnoće. Ako nije bilo sniga i jake zime, radilo se to napolju u kotlovima, a ako je zima bila jaka, unutri u loncima.

Jila u korizmi

Nekada se u korizmi strogo postilo. Kuhao se krumpir, gar sa maslom, a meso se jilo samo nediljom i to uglavnom zbog dice i mlađi. Već u moje vrime nije bio tako strogi post, pa se jilo i mlika i sira. Mesa se isto jilo samo nediljom, ali kako sam odrastala tako se i to minjalo, pa je znalo nekada mesa biti i priko nedilje, ali srida i petak uvik su bili posni dani.
Kuhala se čorba asafrcka. To su krumpir i zelenje skuhani u vodi sa malo soli. Gra se kuhao na maslu. Mi smo to zvali sangalija. To je gra sa puno luka, maslom, solju i paprikom. Kuhao se dugo, a za nas je bio boljeg okusa od nekog mesa, sav se topio u ustima i bio je vrlo sit. Kuhala se paradajz čorba sa valjuščićima, nasuvo s krumpirom, prazna krumpirača. Često se kuhao i kupus, prvo prazan, a kasnije se u njega mećalo malo krvavice ili suvi rebara. Za ručak (doručak) kuhala se mandara ili popara. Pravili su se i prisnac, bunderava, lakumići, dvaput-triput nediljno kokale su se kokice, kuhao se kukuruz, jio se dunct koga je, više fela, bilo u svakoj kući.
U korizmi se jio i sir čija je priprava počinjala još poslije Gospojine. Mliko se sirilo sa sirištem, a posoljeni sir slagao u kačice. Kada se kačica napuni, ostavljao se sir da uzrije neko vrime, vadio se zatim na čaršav i drobio na manje komade, a ti komadi prvo su se tako raširiti sušili dan-dva, a onda mlili na mašinu za meso. Tako samliveni sir dobro se solio, mećao u kačicu i dobro sabijao. Ozgor se mećo poklopac napravljen od žute zemlje. Kačica se načinjala na Čistu sridu. Sada taj sir u naši salaši više niko ne pravi.

Pridika

Na pridike se išlo i petkom i nediljom. Više nediljom nego petkom. Petak je bio dan kada se išlo na pijac, bile su tada i jake zime, pa su žene s pijaca dolazile promrzle i onda se tribalo opet vraćati na pridiku. Zato je nedilja bila dan kada se više nego petkom išlo na pridiku. Išlo se u novu crkvu (Karmelićanska crkva) i to sa salaša pješice. Bila je to nedilja poslipodne kada uglavnom bircuzi di su se ostavljali kola i konji nisu radili pa se nije imalo kako drugačije ići nego pješice. Nekada smo se probijali kroz snig i prtili stazu. Najteže je bilo onome ko je bio prvi pa smo se i minjali. Išli smo u gumenim čizmama, a na ulasku u grad, kod Ćirinog salaša smo se priobuvali. Poslije pridike grupisali su se rodbina, prijatelji i ćućkalo se di će biti branč, dogovaralo se oko priprema kazališnih komada koje smo po salašarskim domovima kulture izvodili za Uskrs. Oko 60-ih godina prošlog vika mladi su posli pridike išli prošetat ili u bioskop ili kazalište, a posli toga kući jer nije tada mlad svit išo po kavanama.
Cile korizme kada se išlo na pijacu ili u crkvu žene su povezivale crne marame, a na Veliki petak marame kajačice. Cure, one koje su nosile marame, na Cvitnu nedilju povezivale su bile delinske ili vunene marame, ovisno kako je vrime bilo.

Branč

Brančevi su bili obvezni, svake subate, kod druge cure. Išli smo mi iz Koćeva, u Parčetiće, Malu Peštu na Nenadić, a i oni kod nas. Bila nas je uvik puna soba. Ritko koji momak ili cura da nisu došli. Nije to bilo ko danas da mora biti bogata ponuda jila i pića. Obično su se sprimale kokice, kuhani kukuruzi, perece, jio dunct. Muški su se najviše kartali, posli je došao i šah, pričalo se šalilo i sigralo buva. To „sigrati buva“ znači da su momak i cura išli u drugu sobu, tamo su malo divanili, možda i poljubili. Momak onda izađe, a cura kaže kojeg momka da pošalje unutra, onda ona izađe, a on zove drugu curu i tako dok se ne izređaju svi. Ostajalo se do ponoći, jer se na branč krećalo u ranu večer oko šest-sedam sati. A kada smo išli kući, to je bila pisma i smij, guranje u snig. Ko i svi mladi. Branč su pravile cure, jer tada je bilo sramota da cura iđe u kuću kod momka. Uvik se držalo da momak triba doć kod cure, pa su tako samo cure pravile brančeve.
Mladi su išli na branč, a stariji su se skupljali na prelima. Žene su na tim prelima u staro vrime tkale, a kasnije štrikale, šlingale, heklale.
Korizma je bilo vrime kada radovi na njivama još nisu počeli, pa su to vrime muškarci koristili da vežu korove metle, pletu štrange, prave sapišta.

Cvitna nedilja

Na Cvitnu nedilju mladi su se ispovidali. U novoj crkvi. Dolazili su iz Gradine, Nenadića, Bezdanskog puta, Male Pešte. Pun je bio gonak, dva-tri svećenika su ispovidala, a bilo nas je toliko da smo čekali u redu ispovid. Kada su polazili od kuće, mladi su ljubili ruke didi, majki, roditeljima i govorili: „Prašćajte“, a oni su odgovarali: „Bog neka prosti grije, zbogom“.
Stariji su se najviše ispovidali na Blagovist. Znali su muški malo na Blagovist i zgrišit, jer se na taj svetac pije vino, a nekad se znalo malo sa tim vinom i pritirat, pogotovo ako se na putu do kuće svrati u kavanu.
Na Cvitnu nedilju mladi su se umivali u ljubičicama, da budu zdravi i lipi. Ako nije bilo procvetali ljubičica, mećalo se u vodu malo trave ili mladog žita. U moje vrime još se umivalo u drvenim karlicama, a posle su došli lavori.
Na Cvitnu nedilju u crkvi se svetila cicamaca, posvećena cicamaca donosila se kući i zadivala za svetu sliku ili ko je imo slime pod slime i čuvala se do drugog Uskrsa. Ko je tio, obilazio je i pokojnike i na njevim grobovima ostavljao cicamace i palio sviće.

Izvor: Hrvatska riječ (Zlata Vasiljević)