Uz njega su se veselili svatovi, uz njega su se kerili bećari, uz njega se lakše podnosila tuga, uz njega se lumpovalo, uz njega se u sitne sate išlo kućama. Voljeli su ga i bećari i tamburaši. Voljeli su ga onako potajno i časne i svećenici. I ma koliko bio voljen, poštovan i tražen, i njemu je došao kraj. Popucale mu žice, umorio se, posustao. I upokojio se.
Oplakivali su tog pokojnika svi odreda, jer nisu tamburaši isto bez njega; nisu svatovi tako veseli dok se ne čuje i on, nije ni tuga uz čašicu ista kada nema njega. I ma koliko žalost bila velika, pokojnika treba sahraniti.
Ali, na sreću nije to običan pokojnik, nije ni sarana ona prava, pa će već poslije Uskrsa naš pokojnik opet zasvirati.
Običaj saranjivanja begeša, kojim se završavaju poklade i počinje korizma, u Hrvatski dom u Somboru vratili su mladi uz podršku članova dramske sekcije. A prije sarane treba se dobro proveseliti, izludovati, a toga uz neumorne tamburaše i goste iz Berega nije falilo.
Izvor: Hrvatska riječ (Z. V.)
