Dvajstčetvrti december. Oma ujtru rano svi u čestitanje kod rodova, jel komšija di ima Ada, jel Eva. „Faljenisus, jeste uranili? Čestiti vam Adam i Eva!“

Malo ji se povuče za uši ko i uvik ka’ je komu imendan, da bolje „raste“. Onda se dobije pit rakije iz polućka. Malo se podivani, pa doma. Eve su česte imenom. Ada je malko manje, pa ji se onda sad u selu može skoro na prste obadve ruke izbrojit. Onda ji svako i poznaje. U današnje vrime ritko ji ko zove Ado. Većinom su Ace.
Fruštukuje se soparno, najviše papule, jel mater je odjutros već gra skuvala, vilicom ga

izgnječila, posula bilim lukom, soljom i sitnom, crvenom paprikom. Masti se kruva papulom cili dan ka’ se ogladi. Pije se vina po malo. Potli fruštuka ide se na groblje. Kaka mater je tila zabost grančicu od kriškringla pokojnomu ditetu na grob, jel kaki bombonić ostavit. Zapali se svića.

Žencki svit sad ima puno posla. Misi se više tista, pa će kvečeri bit badnjače, čikmaka, orasima tista, poljani rizanaca sa soparnim gravom. Sva dica pomažu matere pravit badnjaču, a na njoje Križ, štalica, mali Isus. Napravi se još kakogod marvinče, krava, ovca, jel kokoš, jel pile. Sve o’ toga tista. Konj ne. Rimcka vojska je progonila Isusovu obitelj na konjma. Komšije koji su imali kravu pravili su i Zdravljaču, pogaču ko Križ. Na krajevima se zasikla četiri put da se dobije, ko forme, pet prsta na svake ruke. Dvadeset prsta vinčani vridni ruku u Kristu? Jel, možda drugo štogoda to značilo? Tuče se mak u stupe, melju orasi. Svakomu u srcu nika dragost: Klanjam ti se kraljiću.... Mater započima svetu pismu, a ostali privatu.

Dok nije bilo ribnjaka, ljudi se skupu, sikire na ramena, pa ajd čak na Dunov, jel kaki kanal. Razbiju led i navatu ribe. Onda se još i ribe kuva i peče. Na tepciju se izriže trska, pa priko njoje nareda posolita riba. Brez trunke masti. Dok se kvečeri budemo valjali po slame, merisaće nuz tamljan sa špojera i riba iz rerne. Žito što smo posijali na Luciju se uredi. Ošiša se. Crvenom plantikom poveže. Upolak se metne svića. Metne se u penžer, a oko njega čoban, ovce i ker. Sve napravito od gline i malo pamuka i krep-papira. Cilo poslipodne dica prislonu nosiće na staklo i gledu u to žito i ovce. Oće li se koja pribunit, pa pojist žito pri reda?! A, još je veća briga ka’će anđel dojt?!

Rana je pripravita. Marva i živina naranita. Kerovi i mačke isto. Drva i ogrizina nadonašano što bliže, za priko Božića. Sokak, dvor i sve drugo u kuće je pometeno, počistito, da se ništa ne mora radit priko Božića.

Mater na’stal metne novi krušni tarak sa crnima i crvenima štraflama što je ‘ve jeseni otkala. Ispod njega vlati žita i malo gvozdeni novaca da imamo do drugoga Božića kruva i novaca. Kadgoda se metalo u kaki džačić malko više slame da se ima koji struk za pod kvočku, a i na voćku privezat od mraza da sve rodi i plodi.

Badnje veče

Počme se smrkavat... „Ite dice na sokak vidit jel kogod upalijo svitlo!“ Šalje nas mater, jel nesrića ide tamo di je prvo svitlo. Oštro motrimo, jel ščim se ukaže jedno svitlo digoda, oma i mi možemo palit naš lampoš. Zoto što je nesrića ošla kod ‘ni što su prvi upalili. Trkom ko će prvi, javljamo da ima nigdi da gori. Mater pali sviću u žitu, pa onda lampoš.

Otac je sa brimenom slame već na vrati. Mater privata malo slame, donese isprid astala i ko forme, malo sidne na nju. Da nam kokoše bolje nesu. Mater prva raznaša slamu po sobe i viče ko kvočka: „Kvo, kvo, kvo...“ Otac cilo vrime viče: „Pipićok! Pipićok! Pipićok!“
I mi za njim pijućemo, pi, pi, pi, a u slame istom najdemo jabuku, jel srebreni ora, a kadgoda, al ritko i lemun (naranča)! Onda baća vikne: „Kokoš na tavanu!“ Manji, pogledamo gore, a baća, jel nena zgrabi lemun. Obećam sebe da mi na godinu neće privarit. Al, ope bude isto! Onda otac donese pod astal amove od konja. Ko nema konje, taj metne jednu štrangu. Još se metne korpica, jel šinik sa žitom i kukuruzma i jednim, jel dva jajceta.

Mater poreda na’stal svu ranu što je pripravila. Tu su badnjača, čikmaki (makom rizanci), orasima tista, obaška gra i rizanaca, riba i jedna boca dunca od višanja. Još metne jabuku. Ta će se jabuka nosit uoči Tri Kralja u crkvu posvetit ka’ se sveti voda. Taman da se sidne jist, a na vrati velika bilina i šareno da nemož gledat u to. Kriškringli, grana (bor) priko cili vrati, a drži ga anđel! Anđel ima na licu malo sito i raspletenu kiku. Svaj je u bilomu. Jedampt je imo ljope od snaš Juliške Galgine. Otac je reko da se anđel zabunijo ka’ je bijo kod nji, pa obo snaš Juliškine ljope. Mi, dica nikad nismo mogli razaznat kod koga je bijo prvo. Kod nas, jel kod nji.

Prid anđela svi kleknemo, i dada (otac) i mama, majka (očeva mater) i stari (očev otac) i mi, dica. Komu anđel kaže da se moli, taj izmoli Očenaš. Imo je anđel i mali prutić, a’ se nikada nije šibo. Niki su u škule pripovidali, sutra, da su dobili i od anđela batina. Ka’ se izmolimo dobijemo kriškringli, a anđel ode. Jedna mala curica je gledila i pokazivala matere kako je anđel baš pravac u nebo odletijo. Sa’ se ima ope posla. Ne znaš šta bi... Gonebamo se. Jel bi gledo u astal, pa jijo, jel u slamu zagmurijo, jel gledo u sjajni šareni krškringli. Svako na svoje misto stane kraj astala. Najmanje dite dobije u ruke čašu sa kukuruzma, žitom, i sa crvenom, bilom i plavom svićicom. Svićice se upalu. Dite se isprid astala okrene oko sebe, stane i kaže:

„Faljenisus, čestiti vam Adam i Eva i Badnjak!“ Svi ostali odgovorimo: „Živ i zdrav bijo! Otac pita: „Šta reče Bog?“ Dite odgovori: „Da jidemo i pijemo. Da se veselimo i Boga slavimo.“ I tako triput. Onda mu otac pruži čašu sa vinom. Dite uzme malo usta i poprska sviće. Da se utrnu.

Onda još uzme malo vina i popije. Svi zajedno se izmolimo Očenaš. Mater rekne:
„Fala ti, dragi Bože, što smo svi zajedno živi i zdravi dočekali Božić.“ Badnjaču iskida na noliko dilova koliko je nas. Prvo nju pojimo. Sad mater od svakojega jila prva proba. Niko ne smije ništa pipnit, dok ona ne proba. Onda za njom otac, pa majka i stari. Sa’ dica uzimu i jidu šta ko oće. Da se zna reda. Cilo veče i cilu noć, rana na’stalu stoji. Ji šta ko oće i radi šta ko oće i kad oće. Nije dicama briga puno za jist, neg ko će se prvi buretat po slame. Ko će komu ispod suknje i u gaće metnit slame. Privrću se dica i prašu po slame. Mater se brine za nove ponjave i ćilime na kreveta što će se jako zaprašit. Noto otac kaže: „A, neka dicu nek se sigru! Jedampt je u godine Božić.“

I otac i mater, i majka i stari polegu na slamu. Mater baci malo tamljana na špojer. Naša soba onda izgleda ko Isusova štalica što je na slike u svete knjige. Otac zagrli mater. Samo na Božić prid dicama i prid starim i majkom. Onda nji dvoj pivu: Ditešce nam se rodilo.... Nikada nisu taki veseli ko na Božić. Sva svitla što se ima u kuće se zapalu. ‘Ni što stoju u Srcu u Valpovu i Tri Sekire vidu jedni drugima u sobu i šta ko radi. Ka’ su uski sokakovi. Sve firange sa pendžera se sklonu. Na Božić ništa nije potajno. Ka’ se projde sokakom, nepoznatomu bi bilo ko da je došo u selo jako srićni ljudi. Svud svitlost i iz svake kuće se čuju božićne pisme.

Na sokaku je isto veselo. Posli deset sati mlade žene idu sokakom, pa zafiljivu po kuća, ko kake ima ponjave i ćilime i ko je kako uredijo. Divojke i momci na ćošova sviru u muzike pikule i armunike i pivu božićne pisme. Veća dica kupu kod Milikaše karbita, pa pucu. Ka’ se umori unide se u kuću, pa se malo na slame pridrima do po noći do Pološnice.

Pološnica

Kogod nije zaspo, mlado, jel staro, dobro se navuče, pa na pološnicu. Pološnica je u crkve u dvanaj’ sati. U po noći. U crkve veliki okititi kriškringlovi. Okolo okitito ćilimima. Isprid oltara uredita Betlemcka štalica. Isprid njoje poredano žito. Sva svitla i sve sviće su upalite. Kantor svira na orgula. Gosponoše pivu sve božićne pisme. Crkva puna, pripuna svita. ‘Ni što nikada ne idu u crkvu, na pološnicu dojdu. Siću se kako jim je tu bilo lipo lane, pa su ope došli. Na svršetku se ide prid štalicu poklonit malomu Isusu. Srce se zaraduje te noći. Dugo traje pološnica, al kad završi, ž’o ti što je prošla.

Prija je bilo da se pozove možda-zetove doma na pečena rebra iz salamure i friške pečene kobasice. Post je prošla. Od sinoć na’stalu još sva rana stoji. Tako se valja, pa da možda-zet vidi da smo za’stalom imali ko i drugi svit. Da nismo makarko. Možda-zetovi se najidu rebara i kobasica. Jedni budu stvarno zetovi, a drugi zaboravu di su pojili kobasice posli pološnice.

Izvor: Hrvatska riječ (Ruža Silađev)